Познати филмски редитељ Лордан Зафрановић је био гост октобарске трибине „Филозофски перформанс“. Разговор је био посвећен његовом филму „Златни рез ’42: Дјеца Козаре“, који се бави страдањем Срба, Јевреја и Рома у систему логора Јасеновац током Другог светског рата.
У разговору су учествовале др Драгана Ратковић, научни саветник Института за српски језик САНУ, и Тања Петровић Миљковић, која је модерирала сусрет.
Филм „Златни рез ’42: Дјеца Козаре“, настао према сценарију Лордана Зафрановића и Арсена Диклића, радњу смешта у 1942. годину и простор Независне Државе Хрватске. Кроз четрнаест слика и епилог приказује страдање у Јасеновцу, настојећи да осветли судбине жртава и улогу починилаца у злочинима.
Говорећи о филму, Зафрановић се осврнуо на дуг процес његовог настанка, рад са глумцима и снагу коју му је давала тема којом се бавио. Истакао је да је током стварања филма осећао готово надљудску снагу, свестан тежине приче коју је желео да исприча и одговорности коју носи суочавање са једним од најстрашнијих поглавља историје.
Редитељ је говорио и о свом првом сусрету са Јасеновцем, искуству које је дуго носио у себи и које је обележило његов потоњи стваралачки рад. Питање зла и начина на који оно настаје провлачи се кроз његово филмско стваралаштво, а у „Златном резу ’42“ поново се суочава са питањем како је могуће да појединац постане део система који уништава читаве народе.
Посебно се осврнуо на последице колективног насиља, одговорност појединца и бол који се преноси кроз генерације. Управо у том контексту, његова порука о цивилизацији разумевања, договора и стварања добија посебну тежину — као позив да се сећање на страдање не одваја од одговорности за будућност и изградњу света у којем се такви злочини никада неће поновити.
Након разговора, публика је имала прилику да поставља питања и са редитељем размени мишљења о филму и темама које он покреће.
