Пројекција и разговор о филму "Свети Јаков Тумански"

Пројекција документарног филма "Свети Јаков Тумански" редитеља Бранка Милосављевића, одржана је у уторак 16. априла у Галерији `73.

У уводном делу вечери, пре саме пројекције, редитељ Бранко Милосављевић и књижевни преводилац Мирко Бижић говорили су о самој идеји да се сними филм о овом светитељу, његовом животу и самом процесу снимања овог документарног филма. Филм "Свети Јаков Тумански" је скроман покушај да се допринесе култури сећања и прикаже живот светитеља Јакова Арсовића.

Свети Јаков Тумански рођен је као Радоје Арсовић. Преживео је албанску голготу током Првог светског рата. Школовао се у Француској, а како се наводи, тамо је и докторирао. Интересовала га је историја, филозофија, као и рад Блеза Паскала. Током одмора у Врњачкој Бањи, Радоја је одушевио говор једног човека, а након разговора са њим, дознао да је тај говорник имао четири разреда школе, али да је доста научио слушајући Николаја Велимировића. Арсовић је решио да се сусретне са владиком. Са Николајем Велимировићем је у Жичи причао неколико сати, а Радоје, који је касније постао Јаков, окренуо се духовности и хришћанству, а овоземаљске ствари су постале другоразредне. Арсовић је просвећивао људе, живео је аскетским животом, помагао је обнови цркава, био је јако вредан ћовек и није му било ништа тешко да уради. Овоземаљске ствари га нису привлачиле. Није има своју келију, већ је нашао своје место где је спавао у угао једне штампарије. Отац Јаков се уздржавао пића и хране, носио је похабану одећу, а најбољи пријатељ био је отац Висарион.

Неки су чак сматрали чудним, али је све то радио због љубави према Христу. Био је образован човек и усавршавао се. У помоћ познавања природе успевао је током Другог светског рата да прехрани монахе. Преживео је бомбардовање немачких авиона, прелазио је и по 10 километара, просвећивао је народ. У својој торби је имао бројне папире на којима је исписан "Оче наш", који је бесплатно делио. Прича се чак да је и знао да ће доћи до новог бомбардовања када нико није знао, што је обавестио и народ. Упокојио се 1946. године, а према његовој жељи, хтео је да буде сахрањен у манастиру Тумане. Касније је постао и светац.