Чукарички ликовни салон је традиционална ликовна смотра Галерије ’73, која се ове године одржава по 38. пут.
Већ пету годину за редом, уз подршку Градске општине Чукарица, додељена је Награда за најбољи изложени рад на Салону “Полексија Тодоровић“, уметници Нини Ивановић за дело „Ђетиња“, просторни цртеж од различитих жица. Признање се састоји од плакете и новчаног дела. Претходни лауреати ове награде били су: Невенка Стојсављевић (2021), Рајко Попивода (2022), Ирена Пауновић (2023) и Александар Ђурић (2024).
„Интересантно је то да је Салон увек изненађење, увек је разноврсан, са различитим уметницима, различитих животних доби. Пет чланова уметничког савета бира по пет уметника, а не зна се ко је кога предложио, до малтене самог краја излагања. Уметницима је значајно да учествују на овом Салону, а нам као члановима савета такође, јер се и ми на неки начин представљамо својим избором,“ рекао је на свечаном отварању, члан Уметничког савета галерије Бранимир Карановић (некадашњи професор на Академији уметности у Новом Саду, а потом на Факултету примењених уметности у Београду – у звању је професор емеритус).
Уметници излажу своје радове на Салону на позив чланова Уметничког савета галерије, који чине: академик Сава Халугин, историчари уметности и кустоси Наталија Церовић и Мирослав Карић, проф. др Бранимир Карановић и проф др Мишко Павловић.
„Наша галерија је установила награду коју смо желели да посветимо ћерки Матије Бана, утемељивача Бановог брда, Полексији Тодорвић. Она је била једна од првих српских сликарки која је завршила бечку академију у 19. веку. Желели смо да на овај начин дамо свој мали допринос, омаж породици Бан, која је у своје време била веома успешна и цењена“, рекла је Мирела Пудар, директорка Галерије ’73.
Поред главне награде, додељене су и две специјалне, а лауреати су: Милија Чпајак (за скулптуру „Вештачки цвет“) и Лидија Антанасијевић (графика „Reflection“).
У образложењу одлуке чланова жирија, историчарка уметности Биљана Томић је, између осталог, истакла:
„За изложене радове у Галерији 73, може се у целини рећи, да сваки рад има свој наратив, који нам је близак и читљив и који говори о будућности и захтева нове системе критичког тумачења и подизања нивоа у општим кретањима уметности...
Нина Ивановић, са својом специфичном техником рада, увек нас наводи на питање како успева да изведе своје жичане пејзаже са таквом прецизношћу да једноставно превазилази и оптику камере. Она свој камени пејзаж излаже кроз жичани приказ са свим детаљима који се перцептивно могу пратити. Уметница жичани одабрани сегмента каменог терена удаљава од основе зида и тиме добија двоструку слику. За њу та визуална двојност ствара две визуелне слике пронађеног и фотографског каменог сегмента у природи. За њу је важно да одржи аутентичност изабраног сегмента у природи и атмосферу момента који је инспирише. На изложеном комаду јачих или слабији жичаних нити ткања каменог пејзаша, у овом раду уводи и елементе жичаних тонова зелене и црвене боје као назнаке пулсирања природе.
Скулптура Милије Чпајка, коју је уметник назвао“ Вештачки цвет“ и поред датог назива, има једну занимљиву виткост бетонског стуба, и другог додатог стуба до одређене висине и где на врху лепршају трти листа. Визуелно ова танана и обојена бетонаска верикала, унела је један шарматан подтекст у склопу изложбе. Рекла бих, да провлачење траве и цвећа по камењару код Нине и лепршање листова код Милије, говоре да и када је нешто немогуће и недостижно... постоји нада... Такође, на сличан начин, двоструки погледи Лидије Антанасијевић имају своју магију, зависно од гледалаца, може бити врло интересантна реторика... попуштање тензија и иде се даље.
Чукарички ликовни салон биће отворен до 13. јануара 2026. г.
