Жарко Бјелица (1951-2022): Чудо у заумљу

ПУТ КА ЖАРКУ БЈЕЛИЦИ

    Сваком приликом, гледајући тамне распуклине на свијећном небу Жарка Бјелице, будем наново изненађен и узбуђен нечим познатим (а први пут виђеним). Као из далека да стижу сјенке уморних путника – чароликих – који играју чудесан плес, мислећи, живи – трагови једног необичног ликовног бојања.
    Бјелица фином пређом плете зраке црног сунца које израња и тоне из заборава у
заборав, слути у помрачењу рађања њежних цвјетова.
    Прпошни понори се појављују и за трен озраче из карамрачине отвореног небеског свода. Из скотних облака клија далека земља, тамна свјетлост шумећих извора.
    Пуцају у недоглед небеске ливаде по којима су уписана сва имена незнаних у бездану и знаних у безгласју.
    Шкрти знакови Бјеличиног рукописа, засијани путевима обзорја, отети времену, аскетски, блиски. У даљинама Горе чарне бију дамари, крхки – нечујни. У шупљем деблу жути и шапуће вјетар завичају.
    Пјевају и сузне травке, мелемне, ништавне и високе, моћне у игри, све подрхтава... Бјелица се игра у радовању, предаје се магичној линији, току таме, путујуће, испрекидане, а опет трајне, као путељак који тече пиштетом камена.
    Линија жубори, богата, другачија. Шумски, зелени слап пјева и колежи, згасне и објави се, неочекивано, блиставо и сама невјеста – у тамном огртачу...
    Пада тамно иње. Злаћани покров, дар ђаволима, прострт по земљи. Бистри,
анђеоски призори претачу се у свијет раскалашних свјетова. Два пута дјечачка путују кроз цвјетање бјелица.
    Пролазак времену, остаје мирис липа, шапурење шума, висак испод облутака, лелек убрадача, страхоте снова...
    Језде обронцима Бјеличини крилати јахачи, црни коњаници, по украденим даљинама... Копита! Рзање коња, безгласних, изгубљених... Линија тече, Бјелица бескрајно снује свој траг, остају далека, загарављена, млијечна јутра.
    Пред човјеком, самцем, ћути несаница – рађање дана и јутра. У сјећању остаје пој сњежних пахуљица. Цвату свијетле руже из тамних пупољака. Латице тону.

Живко Николић, редитељ

Жарко Бјелица рођен је 6. 6. 1951. године у Никшићу. Након завршетка Педагошке академије
у родном граду, дипломирао је на Факултету ликовних уметности уБеограду. Октобарску награду града Београда за најбољи научни и стручни рад добио је 1976. године. У Београду је и магистрирао 1980. године. Био је члан чувене никшићке ликовне групе „Генерација 9“,  као и члан УЛУС-а. Преминуо је 14. августа 2022. Године у Београду.

Самосталне изложбе:
1978. Центар за културу Никшић, Раднички универзитет „18. септембар“, Никшић
 
1980. Галерија Факултета ликовних уметности – магистарска изложба, Београд
1983. Галерија Дома омладине, Титоград
1987. „Цртежи“, Галерија Јосип Бепо Бенковић, Херцег Нови
1990. „Цртежи“, Мала галерија Центра за културу Панчево, Панчево
1991. Мали ликовни салон, Културни центар Новог Сада, Нови Сад
1996. „Цртежи“, Модерна галерија, Подгорица
2001. Галерија УЛУС, Београд
2001. „Објекти, цртежи“, Галерија Никола I, Центар за културу Никшић, Никшић
2002. „Цртежи, објекти“, „Стари Зеланд“, Крагујевац
2006. „Скулптуралне форме“, Галерија Културног центра Београда
2009. „Цртежи, објекти“, Blok gallery, Београд
2010. Галерија Центар, Подгорица
Постхумне изложбе:
2024. Дубоки вид Жарка Бјелице, Галерија ,,А”, Никшић
2025. Дубоки вид Жарка Бјелице ,Галерија Јосип Бепо Бенковић, Херцег Нови

Награде:
1976. Велика награда „Фонд Ристо и Бета Вукановић“
1976. Октобарска награда града Београда за најбоље стручне и научне радове
1980. Откупна награда Септембарског салона Никшић
2010. Златна игла на Пролећној изложби одржаној у Уметничком павиљону ,,Цвијета Зузорић“ у Београду