Самостална изложба слика: Стефан Стевановић Пепи: "Премали гроб за Великог човека"

Стефан Стевановић, рођен 1994. године. Основне студије сликарства завршио 2017. године на  Факултету уметности у Косовској Митровици, на одсеку сликарство, у класи професора Петра Ђузе. Mастер студијe сликарства завршио 2018. године на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи редовног професора Радомира Кнежевића. Учесник је на преко тридесет колективних изложби и ликовних колонија. Иза себе има десет самосталних изложби. За свој ликовни рад награђиван је шест пута. Учествовао у више уметничких пројеката. Извео неколико мурала на јавним површинама у Звечану, Косовској Митровици, Чачку, Београду, Горњем Милановцу... Радови му се налазе у приватним колекцијама, као и у неколико галеријских  колекција (између осталог, Каталог савремене српске уметности- стална поставка Градског музеја у Косовској Митровици, колекција Велике галерије Културног центра „Лаза Костић“ у Сомбору, Школа за дизајн ентеријера- град Бзенец, Чешка Рпублика, Колекција Арндт- Инголштат, Немачка итд.). Представљао град Крагујевац на уметничкој резиденцији у Инголштату, у Немачкој 2024. године. 

Дела Стефана Стевановића су смела, пуна примарних људских емоција, одражавају најдубље аспекте људске природе, изражавају снажну патњу као последицу егзистенцијалне кризе.
Сликарство се повезује са експресионизмом, наглашавајући емоционални доживљај физичке стварности. Уметнички израз је инстинктиван и конфронтациони, увлачећи посматрача у директнo суочење са најмрачнијим аспектима људског постојања. Гротескни ликови и фигуре са јаким црним обрисима, са гестуалним покретима четкице у широким потезима, боје се наносе једна преко друге или једна поред друге, стварајући снажну експресивност.
Широки, монохроматски простори усмеравају и држе пажњу на фигуре и њихово емоционално стање, при чему аутор постиже снажан спој апстракције и фигурације, са извесном нотом симболизма и надреализма.
Равне површине не делују као да сугеришу простор, већ извесну безобличност и празнину. Подсећају на сцене из ружног сна у коме смо огољени пред свим нашим страховима, свим ограничењима и притисцима друштва и свим тим личним ограничењима и оковима.

Унутрашњост подсвести је празан простор (црни, зелени, плави, црвени, златни...) који подсећа на неодређени простор у сну, који попут црне, тешке, магловите завесе прекрива околину... то је крајичак ока у коме увек нешто измиче, остављајући осећај нелагоде и немира. Гротескни ликови, попут маски са животињским лицима, са изразима беса, бола, агоније, туге, немира, злобе... узнемирујући, демонизовани, хтонски, не комуницирају са нама погледом, они су паралелни свет одвојен од дубина ауторове подсвести и постоје да би подстакли све наше основне емоције, страхове, тежње којима се плашимо да се предамо. Ова одвратна хуманоидна створења су брутални прикази људског стања, они су нижи облик живота, створен угњетавачким друштвеним нормама... облик осакаћен и искривљен потиснутом жељом и лишавањем слободе да се буде оно што јесте, слободно, рационално људско биће које тежи вишем нивоу свести.
Све што систем ствара за своју сврху изгледа једнообразно, украшено, углачано, са слојевима и слојевима фасада и креће се праволинијски дуж већ утврђених путања, а испод површине те „идеалне“ слике налазе се страшни ужаси који гризу изнутра, стварајући празне љуштуре којима управља машинерија система.
Дела досежу сва скривена места људске психе и душе, где део нас коегзистира, мучен и изобличен до непрепознатљивости. Истраживање таме и њено усавршавање је дуг и болан процес, коме се свака јединка мора посветити, почевши од суочавања и сукобљавања са својим страховима, мислима, емоцијама и очекивањима, како би се дошло до првобитног, чистог и лепог.

Гјорги Костовски- историчар уметности