Самостална изложба скулптура: Владислава Крстић "Она"

Владислава Крстић рођена је 1978. године у Београду. Факултет ликовних уметности у Београду, одсек вајарство, дипломирала  је 2007. године у класи професора Славољуба Цаје Радојчића и специјализирала 2010. године у класи професора Николе Вукосављевића. До сада је излагала на седам самосталних и учествовала на преко сто двадесет групних изложби и уметничких пројеката у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Сједињеним Америчким Државама, С. Македонији, Великој Британији, Холандији, Аргентини, Бразилу, Шпанији, Турској и Индији. Добитник је три стипендије и девет награда, а радови јој се налазе у више јавних и приватних колекција у земљи и иностранству. Представљена је у три публикације, у Сједињеним Америчким Државама, Италији/Украјини/Чешкој и Србији. Аутор је бисте професора Милана Недељковића постављене у Астрономској опсерваторији у Београду. Од 2008. године је члан УЛУС-а, а од 2009. је у статусу самосталног уметника.

„Она“, као у некој увертири, открива посетиоцу своју генезу, где се схвата на који се начин прозирност цртежа и лакоћа рељефа преображавају у чврстину скулптуре. Већ у цртежима су присутни колористичко богатство и техничка разноврсност, кроз скоро црни туш и перо, сиву графитну оловку, црвену креду, и зелени туш и четку. Рељефи стидљиво закорачују у трећу димензију, где ће се задржати њихова лирска нота, обогаћена снагом савладаног материјала у простору.
    А у простору су торзо, фигура, портрет и... жице. Иако површном посматрачу могу изазвати такве асоцијације, Владиславини торзои се не обраћају својим античким прецима, који нису друго до остаци некадашњих целина. Овде је торзо супротност тога, језгро тела које је позвано да из њега до краја израсте, а у коме је садржано оно „суштинско“ из антропометрија Ива Клајна – сâмо срце манифестације. Торзои су благо тордирани, као живи, водећи посматрача до ауторкиних целих фигура, које као да завршавају њихов окрет и покрет. Но, те фигурае серпентинатае га, заправо, започињу, наводећи нас да их обилазимо, изазивајући наше реално кретање у простору. Оне саме, међутим, у тај простор не продиру својим екстремитетима, већ су окренуте себи и упућене на сопствену унутрашњост. Нарочито руке, којима се иначе посеже и продире у околину, овде су склопљене у разним позама, као да се враћају поменутој суштини. Та интровертност се на портретима исказује као интроспекција: поглед на лицима је спуштен, очи су каткад сасвим склопљене. Скоро да би се могло рећи како описани торзои више комуницирају са посматрачима него приказана лица. При томе, на портретима је увек „Она“, то су све аутопортрети, али посебни, који обореним или спуштеним капцима сакривају порекло свог настанка. Они нису сучељавање ауторке са својим ликом, него њена сабраност у себи самој, у распону од замишљености до медитације.

Оливер Томић