Самостална изложба фотографија: Ненад Боројевић "Људи"

Почетак Четвртак
08.09.2022.
y 19:00

Крај Понедељак
12.09.2022.

Добијајте обавештења о новим догађајима, пријавите се на наш newsletter.

Завршио је Школу видео новинарства 2014. године у “Удружењу новинара Србије”.

Ненад Боројевић: УсамљенаЧлан фото клуба “Београд” и “Фото Савеза Србије” од 2014. године. Учествовао је на 800 домаћим и међународним салонима од 2014. до данас, где је освојио 460 награда, од којих су 314 похвала, 36 бронзаних медаље, 45 сребрних медаља и 65 златних медаља.

2020. г. добија фотографско звање “Екселенције Фиапа“ (Excellence FIAP ) , EFIAP.

Од 2020. је носилац фотографског уметничког звања “AFIAP” од светске фотографске асоцијације “ FIAP” и фотографског излагачког звања “F1” од “Фото Савеза Србије.

2020. г. постаје члан фотографских асоцијација “ Global Photographic Union” и Asia

Photographers Union. У последњих 20 година је међу 10 најнаграђенијих аутора Фото савеза Србије.

"Две струје уличне и лајф фотографије, које су опстале до данас, још увек могу бити повод за расправе, преиспитивања и проналажење одговора на кључно питање о таквом раду: да ли свако фотографисање људи, без обзира каквог су социјалног статуса, подразумева то да их је фотограф одабрао у том окружењу, јер жели да нам окрије свој став, ангажованост, мишљење или креативно трагање. Уколико је тако, онда говоримо о ауторском проживљавању живота. У супротном, све друго је само регистрација призора и документ. Ненад Боројевић се током година у великој мери позиционирао као аутор који успева да ствара управо личне призоре, што је један од најтежих задатака које пред собом постављају фотографи тог жанра. Тим трагањем показује два пута у коментарисању те теме. Са једне стране он уочава људе који емотивно и физички припадају улици, а са друге и оне који су се на њој нашли као пролазници. У првом случају Боројевић се дакле опредељује за ону вечну тему лајф фотографије, бележење живота људи које исти тај живот није мазио и натерао их да постану бескућници. Ипак, Боројевић нам таквим снимцима сведено показује и другу страну медаље. Просијачење је данас у Београду за некога одличан бизнис, а за другог, онога који седи на асфалту, страх да „великом газди“ неће донети довољно новца. Трагедија лежи у томе што је просијачење у модерним временима постало илузија, потврда да више нема емпатије, јер се емпатијом тргује. Зато Боројевић највише и показује ту незаинтересованост пролазника према просијаку, и тиме покреће значајну тему о „лажној патњи“. Улица данас више није она улица коју памтимо из времена велике економске кризе, када се знало да онај који проси то ради зато што је гладан. Нова улица је окренула свет наопачке, па тако за праве просијаке, који су такође део Боројевићевог опуса, можемо помислити да су професионалци и обрнуто. Са друге стране, ликовни приступ улици подразумева и однос човека према амбијенту, предметима, стварима, архитектури и сценографији. У том случају говоримо о улици која је фрагмент, исечени детаљ, кадрирање које мења реалности и уводи нас у нови мизансцен. Савремена улична фотографија велику пажњу придаје „децисиве момент“-у, али можда још више том простору у коме пролазник изгледа као да је заробљен, као да је закорачио у неку непознаницу, нерешиви „пуззле“ из ког нема повратка. Та друга страна Боројевићевог уметничког трагања је потврда да драма на фотографији не мора увек да зависи од социјалног статуса фотографисаног, она почива на ликовном односу реалног и имагинарног, на односу светла и таме, црног и белог, а највише на тој сталној могућности фотографа-аутора да ствари приказује тако да, само на први поглед изгледају потпуно тематски и садржајно јасне. Боројевић је аутор чије фотографије провоцирају, јер отварају причу која није коначна, једна, већ вишеслојна, препуна питања, повода и нерешивих трагања за суштином дефинисање живота око нас, без обзира да ли је лаж или истина".

Петар Јончић, историчар уметности, ФА 1 ФСС