Промоција књиге " Такво ти је име и поријекло“ аутора Рајка М. Срдића

Промоција књиге " Такво ти је име и поријекло“  аутора Рајка М. Срдића одржаће се у уторак 23. децембра 2025 у 17 часова у Галерији `73 (Пожешка 83 а).

Рајко Срдић (Црна Долина код Приједора, 21. јун 1943) српски је песник, лекар и хуманиста. Познат је по својој родољубивој и рефлексивној поезији, као и поезији за децу. Рођен 1943. године у Црној Долини код Приједора у земљорадничкој породици Михајла и Петре Срдић, рођене Ромић. Након завршене основне школе Мира Цикота, завршава гимназију Есад Миџић у Приједору. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду негде после 1978. године[1], на ком је специјализирао општу медицину.

Током деведесетих година 20. века обављао је функцију директора Дома здравља Врачар, али и председника Удружења Срба Крајишника у Београду. Од 2008. године обавља функцију председника Удружења Козарчана у Београду. Активно се бави и књижевним и етномузиколошким радом, а иза себе има две збирке књига народне и уметничке поезије, као и десетине трајних снимака кнежопољских народних песама при Радио Београду, снимљених са изворном кнежопољском групом Чаројице, са којом наступа и у емисији Радиотелевизије Србије, под називом Свет је музика, аутора Николе Рацкова[5], као и на Радио телевизији Нови Сад. Учествовао је у више тематских радијских емисија, као што су Од злата јабука и Викало из Кнешпоља (1993); Старе љубави (1994); Путовања и Шта смо вољели (1995); Морал (1996) и Шта радите и чиме се бавите (2000).

У октобру 2025. године, објавио је своју другу збирку песама под називом ''Такво ти је име и поријекло'' у издању издавачке куће ''Свет књиге''.

„Песник нас враћа пред кућни праг. За опомену и себи и другима. Праг је вишезначан – обијамо туђе прагове у свету зато што смо напустили своје. Увек остане неки праг који нисмо достигли или прешли, а хтели смо. У његовом селу у пролеће када се воћњак окити цветом, пчеле долазе на вашар и гозбу каква се ретко где виђа. Само у том воћњаку чује се необичан пој славуја, али има места и за њихов оркестар којим диригује црни кос у црном фраку, у селу Црна Долина. Песма о завичају пише се срцем. Срцем се даље види, али ту тајну знају песници. Родна кућа ћути сама. Њену самоћу откривају затворени прозори. Сада када у њој више нема ‘живе душе’, прозори на њој постали два њена ‘слијепа ока’, Песник не сме у њих да гледа: А сад кад ти дођем, поиздаље станем, / успомене на то почну да се роје, / храбрости и снаге немам да погледам, / у два слијепа ока у прозоре твоје. / Све је исто, ништа исто није.

‘Зарасли путеви, умрла и гробља’, додаје помало сетно. Бршљан је савио своје руке око неког споменика. Овострано и онострано је тако у чврстој вези. Бршљан је изданак душе живе која шаље знак са неба да је живот претежнији од смрти. Стихом су сачувани и портрети мајке Петре, оца Михаила, ђеда Миле, чукунђеда Остоје. Када из песника проговори историчар онда је ту портрет харамбаше Пеције као и народног хероја Раде Кондића, те бројних младића који на Козари оставише своје младе животе бранећи родни праг и родну груду. Многима се ни гробови не знају, нису ни опојани. Рајко им стихом опело служи. Жижак у кандилу пред иконом свеца благо се повија као на поветарцу. Ту је манастир Моштаница која звуком својих звона дојекује све до Хиландара. Има и песама у епистоларном стилу. Посвећене младалачкој доби, првим стидљивим погледима ка девојачким увојцима и руменим образима. Временом и поглед постаје ширега обухвата, мисао зрелија, поступци практичнији – у складу са позивом исцелитеља. Ако неко хоће још да се окрепи лепим стихом, да оживи успомене на свој завичај, да замисли ћилим од њива, драге и ‘неумрле другаре’, лепе успомене на детињство, ево књиге песама која ће га исцелити.“ (из рецензије Војислава Јелића)

Улаз је слободан.

Добродошли!