ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА И ТРИБИНА „БЕОГРАД ЗА ПОЧЕТНИКЕ“: КО СУ САВРЕМЕНИ ЗАДУЖБИНАРИ?

Једна необично лепа, скровита кућа у Сремчици, за коју знају тек понеки Чукаричани, чува незаборав на заборављено доброчинство и причу о савременом задужбинарству. Она се налази у најмирнијем делу Сремчице, испод Дома за децу и младе Сремчица, у Моштаничкој улици број 9, у насељу које подсећа на београдски Сењак нпр, где су летњиковце имали Оливера Марковић, чувени српски вајар Ото Лого и многи други који су уточиште од градске буке и беса ту налазили, на ободу моштаничке шуме. Баш као и јунаци ове потресне животне судбине и мало познате приче из савремене историје српске престонице,који су Београђанима оставили необичну задужбину. Галерију „Сања“ општина Чукарица добила је на поклон од породице Панчевић Тохољ, чији корени сежу вековима кроз српску историју, културу и просвету, са жељом да се тако сачува успомена на њихову ћерку Сању, коју су прерано изгубили (имала је непуне четири године) и да у ток кући станује уметност за децу и одрасле, доступна свима.

Сања је била изузетно надарено дете, жарко је волела да црта до своје треће године. Родитељи су сачували њене цртеже и изложили их у спомен соби. Идеја за то је потекла од мале Сање, која је једном приликом, кад је њена мајка хтела да поклони цртеж рођаку рекла: „Немој да поклањаш моје цртеже, требају ми за моју галерију“.
 
Изложени радови у Сањиној соби на спрату, који су својеврстан дечји музеј, Сањине су минијатуре и цртежи, а галерија „Сања“ са својим необично лепим вртом, постала је врло жива кућа уметности и културе, кроз изложбе, бесплатне концерте и радионице, трибине, где је Уметник присутан...
 
У поређењу са задужбинарским временима Немањића или Илије Коларца, Симе Игуманова, Николе Спасића, Луке Ћеловића, кад су најбогатији људи били и највећи добротвори, данас су доброчинитељи попут јунака наше приче тако ретки. Та чиста људска потреба да за собом остави нешто „своме отечеству“ или „на ползу народа“, како су говорили наши стари, племенита је, угрожена и тим драгоценија врста у времену садашњем. Зато смо дужни да је не заборављамо, чему смо, нажалост, тако мајсторски склони. Овим филмом и трибином ту неправду желимо бар мало да исправимо и подсетимо на наше заборављене суграђане који су нас тако дивно задужили.