Представљање збирке "Точак, топла вода и рупа на саксији" ауторке Невене Пауновић

У петак, 14. октобра са почетком у у 18:30 часова у Галерији 73 биће представњена збирка прича "Точак, топла вода и рупа на саксији" ауторке Невене Пауновић. 
“Точак, топла вода и рупа на саксији” у издању Издавачке куће РАЦИО својеврсни је експеримент пребацивања садржаја са друштвених мрежа у књижевну форму. Књига се састоји од ауторкиних објава на Фејсбуку насталих у периоду од 2014. до 2021. године, које прате живот једне образоване, креативне, способне жене у Србији, која у овом друштву сама себи изгледа неприлагођена, намргођена и смотана. Она на духовит начин документује свој пут од прекарне, или како сама тврди “лечене” раднице у култури, до рада у онлајн окружењу у оквиру растуће армаде фриленсера. О свему што доживљава на том путу Невена гласно размишља, у форми краћег прозног текста за лајковање, коментарисање и дељење. Кроз гомилу фасцинантних ликова који парадирају кроз ове приче, пред вашим очима буја живот онакав какав је – без улепшавања, али са много хумора, ироније и благонаклоности за све што је људско.
Писање на друштвеним мрежама специфичан је израз савремене културе и постепено осваја место као посебан жанр у писаном изразу. Фејсбук као интерактивни медиј, где публика/читаоци имају могућност да реагују, коментаришу, деле и на тај начин допуњују објављене постове, на тај начин служи као легитимна и аутентична платформа за стварање и промовисање једне нове, савремене врсте писане речи. 
О ауторки:
Невена Пауновић рођена је у Београду, где је завршила Факултет драмских уметности. До 2014. године била је радница у култури, а од тада је фриленсерка. Објављивала је новинске текстове и поезију у неколико публикација. "Точак, топла вода и рупа на саксији" (2022) њена је прва књига. 
Извод из предговора Александра Губаша:
"Нежно аутоироничне Фејсбук исповести Невене Пауновић представљају фрагментисану слику света на почетку новог миленијума, из угла батргајуће индивидуе разапете између студијских и конференцијских искустава у белом свету, заводљивих меандара онлајн постојања и бруталне српске реалности плаћања рачуна за Инфостан. Успешно управљање свим овим изазовима захтева обављање много истовремених радњи, али је невоља наше главне јунакиње у томе што она мора да стане чак и кад хода по равном па хоће да откуца поруку. Свему у животу приступа, што би се рекло, по ПС-у, а како и не би кад је размишљала само о школи све до треће године факултета. Тада је, како признаје, коначно "почела да пије кафу и прешла на дивљу страну".