Николa Павковић: „Несуђена имовина“

Николa Павковић:  „Несуђена имовина“

Почетак Четвртак
22.01.2026.
y 19:00

Крај Уторак
03.02.2026.

Добијајте обавештења о новим догађајима, пријавите се на наш newsletter.

Никола Павковић рођен је 2000. године у Панчеву. Основне студије вајарства уписао је 2020. на Факултету ликовних уметности у Београду, где је дипломирао 2024. године у класи проф. др ум. Оливере Парлић Карајанковић. Добитник је више награда, међу којима су: награда за скулптуру у металу (2023), награда „Милош Бајић“ за креативну иновацију (2024), прва награда Галерије DOTS на конкурсу „Дипломци“ (2024) Награда „Стеван Тодоровић“ Галерије `73 и похвала Галерије `73 на „57. Чукаричком салону“. Реализовао је три самосталне изложбе: Афективна везаност (2024, Дом омладине Београда и ГСУ Панчево), изложба на резиденцијалном пројекту у Дизелдорфу и учествовао на бројним групним изложбама у Србији и региону. Био је део међународних и студентских колонија и симпозијума и резиденцијалном боравку, укључујући Тршић, „Делиблатски песак“, DVM Ниш, двомесечни резиденцијални боравак у Немачкој, Ерасмус+ пројекат у Италији и симпозијум „Терра“. Ангажован је на пројектима у области савремене уметности, као асистент, учесник и координатор изложби. 

Павковић у свом раду не полази од унапред задате идеје или завршене форме, већ од сусрета са материјалом и предметом, од тренутка у коме га он „пронађе“ и заустави. Предмети са којима ради најчешће су коришћени, ношени, потрошени или одбачени. У њима постоји траг времена, додира и простора – нешто што је било важно, а затим остављено. У том распону између употребе и напуштања, између присуства и одсуства, налази се полазиште његовог рада. Интервенција је основни принцип његовог рада. Спаљивање, потапање, фрагментација, измештање из функције или промене контекста нису усмерени ка деструкцији, већ каотварању. Скулптура, објекат и инсталација не постоје као строго раздвојене категорије, већ као наставак једног мисаоног процеса. Форма остаје отворена, често недовршена. Значење се не поставља унапред, него се гради кроз однос материјала, простора и телесног искуства посматрача.