Почетак
Петак
20.11.2026.
y 19:00
Крај
Уторак
01.12.2026.
МИЛОРАД ПАНИЋ
Конфигурација
20. новембар – 1. децембар 2026.
Милорад Панић (1980) дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду на вајарском одсеку, на коме тренутно похађа докторске уметничке студије. Од 2015. године запослен је на истом факултету где ради у звању уметничког, вишег уметничког сарадника и данас ванредног професора на предмету Скулптура у камена. До сада је приредио 14 самосталних изложби и учествовао на преко сто групних изложби, уметничких колонија и симпозијума у земљи и иностранству. Добитник је неколико значајних признања за свој рад. Од скулптура и пројеката реализованих за јавне просторе и музејске колекције издвајамо – Даниловград 2022, Тителски брег 2019, Мермер и звуци, Аранђеловац 2017, Музеј Терра, Кикинда 2015 и Музеј Мацура 2014. Фокус уметника почива на одабиру јединственог тродимензионалног модула из реда природних карбонатних конкреција или других геолошких формација, који у његовом опусу постају формални и концептуални носиоци тела композитне скулптуре, кумулативне конструкције или инсталације у слободном простору.
„Конфигурација“, из записа аутора
„Карбонатне конкреције, теракота, алуминијум, стакло и биљни материјали носе трагове различитих геолошких, биолошких и физичких процеса. Њихови облици и структуре настајали су у различитим условима и временским размерама. Материја, међутим, није само сведочанство онога што се догодило. Она је оно што је била, оно што јесте, али и оно што може постати. Њена својства, присуство и могућности даље промене неодвојиви су од простора и времена у којима постоји.
Сведене вајарске форме издвајају поједине сегменте сложенијих процеса, попут исечака ширих природних и просторних целина. Геометријска једноставност омогућава да јасније сагледамо својства материје, трагове њеног настанка и кретања, као и односе који обликују њено присуство. Конфигурацију чине променљиви односи материје, простора, времена и аутора, кроз које се вајарска форма успоставља и траје.
Ауторска интервенција не подразумева увек непосредно обликовање материјала, већ може бити и избор, издвајање или успостављање услова у којима се материја испољава. Кроз трајање и промену тих односа успоставља се одређена равнотежа која омогућава постојање форме. Та равнотежа није коначна, већ се и сама мења током времена