Дани словачке културе: Изложба графика Емилие Валенћикове Лабат

Геометризам графичарке Емилије Валенћик је утемељен на строгој редукцији виђеног. Та порекло Цтих геометријских површина. Но, у овим листовима као да још увек титра латентни дух свакодневља, чак је могуће говорити да на свим тим површинама постоји скрама наталожених човекових трагова...  Очигледно, млада уметница је сасвим свесна чињенице да су техна и поесис суштински конституенти графичког отиска. Валенћикова је суверени реализатор својих графика, познаје технологију те успева да сасвим одлучно култивише површину плоче, да на њој изведе скалпелски редукција је доследна те је у њеним сведеним формалним решењима скоро немогуће препознати прецизну линију и јасно омеђене површине. Такође, она своју геометријску визуру структуира те спецификум ових радова произилази из слојевитог преклапања геометријских поља. Због тога над овим графикама стоји племенита сенка Ешера и његових загонетних мотивских преплета дефинисаних „поремећеном“ перспективом. Сличну мотивску игру спроводи и Валенћикова када своје геометријске графике (које све чешће реализује у форми дигиталних принтова) слаже у својеврсне зидне инсталације. Концепт такве презентације графика заснован је на поштовању поменуте слојевитости површина, те на њиховом структуирању „по висини“. Таквом структуром, из графике у графику, млада уметница конституише својеврсну графичку инсталацију занимљивог поетског наслова „Степенице ка небу“. 

Очигледно, Емилија Валенћик се као млада уметница не задовољава класичним геометријским и графичким решењима, иако унутар сваког листа доследно поштује принципе геометрије. У нашем времену, у добу глобалне медијализације живота и уметности, млада графичарка настоји да „изађе из медија“, да изнађе персонално решење, да искаже властити став и одведе свог посматрача у нове просторе поетског промишљања света у коме живимо, те да својом уметношћу наметне један другачији модел понашања и егзистирања.
Сава Степанов