Самостална изложба фотографија: Рајко Каришић „Шапат коља“

Рајко Каришић рођен је 05.11.1952. године у Бачком Добром Пољу, општина Врбас. Завршио гимназију „Жарко Зрењанин“ у Врбасу. Дипломирао на Машинском факултету Универзитета у Новом Саду. Фотографијом почео да се бави у Фото кино клубу „Машинац“ на Машинском факултету у Новом Саду од априла 1973. године. До сада имао преко 70 самосталних изложби у земљи и иностранству. Носилац је високог звања Кандидат мајстор фотографије Фото савеза СЦГ.

У Галерији `73 представиће се изложбом фотографија под називом „Шапат коља“. О значају оваквих изложби и Каришићевом раду, у тексту у каталогу изложбе писао је Душан Миловановић који је, између осталог, истакао:

"...На такве ограде, обично на источном углу поставља се венац ђурдевдански и ивањски, рукохват прве ражи или стручак веселог зановетка – тајни знак да неко за неким жуди. Нађе се, понекад и цветић незаборавка, тајна шифра вечитог завета. Зна, богами да се затекне и црвени кончић, да свеже оног иза плота. Понекад на њему осване и читав венац – сплетена девојачка чежња за нарочитим ђувегијом. О лепоте, кад се преко два дирека на капији споји цветна дуга – младин или младожењин свадбарски венац испод кога, када прођу – биће вазда срећни, и заувек промењени.

Или, туго, кад на плоту осване – кита смиља за оног ко је у болести, несрећом каквом, увек у невреме с ратом отишао.

Уосталом, кад гледате две девојке док се срдачно и тајанствено разговарају преко плота, две комшинице у најлепшем добу, две старице што се за кочеве придржавају и сатима о нечему распредају – не учини ли вам се да и сам плот, као волшебно треће лице, у томе учествује. Само што га ми са даљине – не можемо чути баш разговетно. У нарочите врсте спадају и прекоплотни ашик разговори млађарије. А постоје и особити мушкарци који се преко ограде дуго разговарају и диване око само њима знаних ствари. Па ако се, којим случајем на било који пар, изненада, осврнете и кроз стиснуте капке погледате - приметићете неко нарочито титрање светла и нешто налик вилинској прашини што их обасипа.

Баш таквом, племенитом, вилинском соју припада и поменутом, немуштом језику вичан јесте наш врли светлописац, уметник и господин Рајко Каришић. Родом из богате и снене бачке равнице, динарац генетиком и грађанин света. Између осталог, усудом приведен у драгачевско побрђе да душу нахрани, и један њен део заувек остави у Старом селу у Сирогојну. Овоме, херојском месту по много чему, сопственим трудом подигао је велелепни споменик – монографију светлописну, дело коме ће се дивити и у будућности. У славу и ради захвалности Творцу за многе таленте од Њега добијене - чинио је и чини све, е не би ли улог неизмерни намирио и оправдао. И враћа и те како, на радост многих, а завидљивцима и баксузима остаје њихов усуд злобни и јалова патња! Опсесивно вредан и духом знатижељан непрестано истражује и гради нове књиге и изложбе, па тако и нама грешнима, ничим заслужнима, мало – мало, приреди духовну трпезу достојну само благословених. Може ли когод побројати све успеле кадрове и из њих проистекле изложбе, публикације разне, озбиљне прилоге, репортаже... и последично – награде. Али чини се да то никако није циљ усуда. Његов пут је трагање по местима неприступачним, заборављеним, на први поглед сасвим обичним, поред којих сте, само Бог свети зна колико пута, прошли и очешали се, а тек када их Каришић услика – питате се – па где су вам очи биле до сада. Тако је било са упризорењима и атмосферама Старог села, заувек сачуваном особитом топлином екстеријера тога својеврсног етно села. Уз њих се, као особита глазура непоновљиве посластице слаже и - нарочито пастелно нијансирање ентеријера ових драгоцених домова. И док посматрам, по ко зна који пут те невероватне фотографије, једино могу да закључим да је аутор тако висок резултат постигао само захваљујући инвестирању дела сопствене душе у та дела. Као да је тим кућама, двориштима и особито предметима покућства удахнуо нови живот. Јер, свако може да има апарат и многи га имају; безброј њих је снимало у овом драгоценом и својеврсном живом музеју, али нико није добио тај резултат. Слично је и са портретима, малим монографијама знаменитих цркава и манастира, великим монографијама великих сликара, каталозима – хроникама многих сликарских колонија, тематским ансамблима природе, здања, градова, путовања... Полази му од руке све чега се прихвати, јер приступа свему благородно али и страсно, дубоко поштујући материју испред камере, било да је она жива или нежива.

У његовом делима, пажљиви али и искусни истраживач откриће, уз многе врлине још и основе вредности и највише категорије којe садржи уметничка, племенита интуиција. Укратко: трагање за истином, дубоко поштовање правде, љубав за свет и све у њему, уз непрестано и острашћено откривање његових лепота и доброта, на сваком и врло често на сасвим – неочекиваним местима.

Оплетеном кољу Старог села вратио se Рајко Каришић, са проширеном амбицијом да дубље истражи очигледна и прикривена значења ових сведока времена, обичаја и нарави оних који су их градили или се око њих саплитали. Тема варира од појединачних примерака, преко парова, три у занимљивим међуодносима до више њих, када аутор ансамбле третира уцело. Кадрови, фаворити, за овог који пише јесу они где су представљени угаони кочеви – диреци – упретници, који су пуни ослонац читавом платну плота. Они су стамени и некако сами, њих повија снажно обухвата и повратно грли следеће, у низу, коље; они су предводници упарађене врсте; њихова нарочита судбина јесте да буду алфа али и омега, смислених и сврсисходних низова.“

Изложба ће бити отворена до 08. августа 2017. године.