Традиционално колективна изложба: Погледи 2017

Почетак Четвртак
04.05.2017.
y 19:00

Добијајте обавештења о новим догађајима, пријавите се на наш newsletter.

У Галерији ’73 ће се у периоду од 4. до 16. маја представити аутори млађе генерацијеу оквиру традиционално-колективне изложбе под називом “ПОГЛЕДИ 2017”.

Учесници овогодишње изложбе су: Антонић Станислав, Апостоловић Милена, Велицки Никола, Видојевић Филип, Вукосављевић Богдан, Гајић Соња, Грујичић Драгана, Димитријевић Стефан, Кирћански Надежда, Лазар Александар, Лазић Маја, Маја Гајић, Милановић Владимир, Милев Ивана, Миросавић Стефан, Морел Барбара, Мутаповић Раде, Нешић Милан, Панић Милорад, Петровић Мартина, Пуношевац Антанасије, Радуловић Марија, Родић Тара, Сивачки Ђурђа и Ступар Даница.

Изложба ће бити отворена до 16. маја.

ПОГЛЕДИ / Поетика младих стваралаца

Колективна изложба „Погледи 2017“, која се одржава низ година традиционално у Галерији '73, презентоваће публици стваралачки опус млађе генерације домаће уметничке сцене. Изложба ће бити отворена за посетиоце од 04. до 16. маја 2017. године, а њени учесници се представљају цртежима, сликама, графикама и скулптурама, за чију израду су користили различите технике и материјале.

Скулпторска дела, која су малобројнија од сликарских дела на овој поставци, показују резултате стваралачког нагона и успешну реализацију намера младих скулптора, најпре захваљујући, поседовању великог талента, одличном техничком знању и изванредном способношћу обраде одређених материјала. Ивана Милев је инспирисана декоративношћу самог дрвета и његове текстуре, које је основни материјал њеног рада. Успела је да, прављењем низа од комада дрвета призматичне форме међусобно повезаних жицом, представи своје поимање бесконачности, као једног затвотреног циклуса који непрестано кружи без завршетка. Континуирани ток је потврђен ослањањем једне странице призме сваког комада дрвета на страницу суседног комада. Од дрвета је произвео свој рад и Стефан Димитријевић. Он је направио неку врсту транспарентног постамента у чије средиште је позициoнирао изворни облик и изглед предмета обраде. Истакнута вертикала композиције не нарушава хармоничну слику, завршену дрвеним објектом смештеним на врху постамента. Посебан афинитет ка обради дрвета показао је Богдан Вукосављевић, својим радом Рађање 5. Обликовањем дрвета у овално-спиралну форму не само што је исказао покрет, симболику рађања и Панта реи, већ је таквим начином обраде изнео и лепоту саме структуре дрвета. Узевши за постамент ове форме прави део стабла, показао је директну везу са природом и посвећеност њеним манифестацијама. Станислав Антонић ствара своје дело комбинујући дрво и метал и на тај начин добија складну и симетричну форму. Концизно обрађен метални део, са направљеним прорезима у једном сегменту, као да се ослобађа свог дрвеног оклопа, који је и постављен тако да, обухватајући металну срж, изгледа као да допушта њену експанзивну природу. Раде Мутаповић својом скулптуром од гвожђа представио је облик спиралне љуштуре главоношца који живи у Индијском океану – наутилуса. Уметник додаје имену наутилуса атрибут ГМО, што казује да је изглед скулптуре знатно другачији од реалног изгледа наутилуса (скулптура глатку површину праве љуштуре представља као бодљикаву структуру спремну за борбу за опстанак). Порука уметника је да генетска модификација ово створењe може довести до преображаја, а самим тим и до његовог ишчезавања, посебно ако се узме у обзир чињеница да је то једини главоножац са спиралном љуштуром. Две мермерне скулптуре Милорада Панића, тематски потпуно различите, резултирају естетичко-уметничким ефектом, насталим у јединству замисли, обраде и технике. Женска биста, са експресијом унутрашњих осећаја видљивим на лицу жене, као мотив једне, и љуска, са видљивом текстуром и двема сферама отвореним али компатибилним, као мотив друге Панићеве скулптуре, обрађене су са подједнаким степеном интересовања који га је инспирисао за настајање ова два дела. Трискеле, главни мотив рада Соње Гајић, има корен у разним културама, почев од праисторијске, античке, келтске, познат је симбол на грбу Сицилије и још неким грбовима савремених градова и области. Има облик три спирале које се затварају или три савијене људке ноге. Значење се обично везује за тројство прошлости, садашњости и будућности и њихов заједнички дух, а репетицијом овог симбола, уметница је желела да представи време које непрестано пролази и схватање да садржаји унутар њега јењавају, или су актуелни, или ће то тек постати. Снажно дефинисани покрети и волумен ове скулптуре подсећају на античку Лаоконову групу. Бакарни рељеф Маје Лазић производ је маште, има декоративни карактер, неограничен архитектонским оквиром, али по формама унутар Композиције, делује уравнотежено по принципу архитектонског плана, са правим угловима и правоугаоним елементима, плиће моделираним ако су ближи оку посматрача, а дубље ако су удаљенији.

Сликарски део поставке овогодишњих Погледа подједнако добро, као и код вајара, осликава стилску и техничку дистинкцију међу уметницима. Аутори графика – Никола Велицки, Владимир Милановић и Даница Ступар показали су у којој мери се иста техника сито штампе може разликовати у зависности од тематике, степена апстрактности односно фигуралности / конкретности форми, колоризације и приказане симболике и мотива. Док се у апстрактној форми рада Велицког могу назрети обриси ликова, догађаја и потиснутих осећања, Милановић развија једну реминисценцију на парадоксалног Пјера Манцонија (концептуалиста) и његов Artist's shit / Künstlerscheissse (1961), стављајући тај мотив у средину композиције којој је дао назив Dinner. Позиција 1А Данице Ступар открива „опстанак“ елемената мртве природе, истакнут њиховом транспарентном колоризацијом текстура и садржаја, одвојених од потпуно „неживих“ необојених предмета. Акварел Антанасија Пуношевца готово скулпторски-тродимензионално очитава израз и спољашњи облик лица, али подједнако помаже при сагледавању карактерних особина представљеног лика, тако што се бавио варијабилним нијансирањем исте боје и извођењем оштрих контура. Радови Таре Родић и Милана Нешића осликавају апстрактне симболе, као резултат одвајања ума од конкретног света, који су ипак производ неке преокупације из реалног живота. Ова два рада карактерише употреба основних боја, коришћених сепаратно за испуњавање већих површина, без мешања са другим тоновима. Кањон Марије Радуловић, са максималном употребом колористичког ефекта има снагу и покретљивост Лубардиних пејзажа. Још једна веома добро развијена и колористички испуњена композиција је Сто, Ђурђе Сивачки, која је успела да на једној површини (стола) покаже све исходе који су се догодили на њој, да ту имагинарну представу прикаже као да је актуелна у датом моменту. Корени Драгане Грујичић представљају својеврсну потрагу особе за својим пореклом и коренима. У позадини слике је предео који указује на сећање на место одакле потиче протагонисткиња, женска особа која је приказана нагом, ослобођена свега другог и преокупирана мислима о родном месту, окрећући се ка трима странама у потрази за њим. Dove Надежде Кирћански је рад инспирисан амблемом истоимене робне марке, али је уметница комбинованом техником колажа, акварела и оловке успела да додели овом познатом симболу лични печат. Александар Лазар је својим уљаним пастелима названим Визуелна музика асоцирао посматраче на одређену врсту музике, а то је постигао одређеним формама, бојама, контурама и самом композицијом, јер су и музика и сликање чулни доживљаји који могу бити и међусобно повезани и компаративни. Рад Барбаре Морел представља цртеж у свом изворном, примарном издању, где је покрет представљен експресивним потезима и форме су прецизно обрађене до најситнијег детаља њихове структуре. Пастел Милене Апостоловић дочарава покрет људске фигуре али на начин на који настаје анимирани филм, са приказаним различитим позицијама тела које се покреће, што одаје утисак пластичности и тродимензионалности и истиче тешкоћу изведбе оваквог покрета. Цртеж Филипа Видојевића постиже пластичност динамичним односом волумена који су неорганске природе, али делују као манифестација живог покрета. Маја Гајић показала је својим радом Зидање основу онога што представља ту акцију - формирање темеља, изглед различитих структура зидова и најчешћих облика који се јављају током зидања, а то је прав угао, равна површина, права линија. Стефан Миросавић је прецизном сликом унутрашњег уређења представио Апартман 26, на начин својствен инжењерима архитектуре, без икаквих маштовитих детаља и лишен колоризације која би подстакла стваралачку имагинацију. Рад Мартине Петровић приказује изузетно тежак покрет који изводи женска фигура, симболички алудирајући на потешкоће са којима се женски род сусреће током свог живота.

Разноликост радова уметника млађе генерације, како по начину и техници обраде и материјалима, тако и по духовним параметрима – инспирацији и интересовању за одређене теме, доприноси истраживању ширег опсега могућности у стваралаштву и даљем развоју креативности сваког појединца. Стога је гледаоцу важан увид у тренутне стваралачке тенденције, како би могао да рафинира и обликује сопствени укус и вредносни систем.

Снежана Николић, историчар уметности