Изложба слика: Mира Маодуш "У част Пушкину"

Почетак Четвртак
16.06.2022.
y 19:00

Крај Уторак
05.07.2022.

Добијајте обавештења о новим догађајима, пријавите се на наш newsletter.

Музеји и галерије у Француској, Италији, Србији, Босни, Канади и Јапану ће 2022. годину посветити самосталним изложбама Мире Маодуш, како би прославили њен допринос историји савремене уметности. Верна свом пореклу и обогаћена културном разноликошћу цивилизација које је истраживала, ова српска уметница увек има лични поглед на уметност и свет уопште. Цењене у целом свету, слике Мире Маодуш универзални су позив за сањање.

Силвиа Пампалони,
кустос

Мира Маодуш рођена је у Метку, 14. октобра 1942. године.  Њена мајка Софија Тесла је била братаница Николе Тесле. Мира је студирала сликарство у Школи за примењене уметности у Франкфурту (1965–1968), где јој је један од професора био Јозеф Бојс, затим на Академији (Accademia di belle arti) у Венецији (1969–1972) и Академији (Ecole National Superieur des Beaux-аrts) у Паризу (1972–1975). Магистрирала  је историју уметности на Универзитету у Милану 1978. године. Осим у Немачкој, Италији, Француској и Јапану, боравила је у Русији, Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. Члан је јапанске групе уметника Ша-Ђи-Цу од 1983. и УЛУС-а од 1987. године.
Бави се сликарством (уље, акрилик, темпера, гваш, акварел) и цртежом (оловка). Радила је портрете и фигуре људи у кафанама и другим јавним просторима, посебно док чекају метро, исказујући тако и социјално ангажоване ставове. Исто је чинила обрађујући потрошене конзерве или отуђеност сабласно празних станица подземне железнице. У њеном опусу има доста имагинарних урбаних мотива, најчешће оних од никад избледелих сећања на Београд,  затим предела испуњених опалим лишћем. Скоро две деценије се углавном посвећује словима и, последњих година, бројевима, од којих гради апстрактне композиције. Претежно користи снажну колористичку оркестрацију и припада експресионистима.
 Учествовала је на заједничким ликовним смотрама, између осталих на Мајским и Јесењем салонима у Паризу, Изложбама УЕНО музеја у Токију, Изложбама Слободна академија сликарства у Милану, Октобарским салонима, Јесењим изложбама, Изложбама Цртеж и мала пластика у Београду итд. Самостално излаже од 1973, у отаџбини и широм света, између осталог у Народном музеју Србије, Галерији Улуса, Галерији `73, Галерији Руског дома, Галерији савремене уметности у Крушевцу, Градској галерији у Ужицу, Музеју Херцеговине у Требињу,  Aлба-Авис Галерија у Торонту, Канада, Галерија РТС, Београд, Галерија Даниел Бесеш у Паризу, Галерија Сафир у Паризу, Галерија Општине 7. Арондисмана, Париз, Динард Коршевел у Пекингу.
         Њена дела чувају и излажу Народни музеј Србије, Музеј савремене уметности и Галерија 73 у Београду, Музеј Херцеговине у Требињу, Народни музеј у Крушевцу, Мијаги музеј у Токију, Музеј савремене уметности у Камакури, а налазе се и у многим приватним збиркама. Такође, редовно се, од 1998, репродукују као новогодишње честитке Унеска.

"Њене слике су праве химне намењене душама љубитеља уметности после двехиљадите, јер са једне стране буди њихову природну потребу  за бојом, упркос редуцираним елементима формалне структуре слике. Нарочито је атрактивна Маодушова  привидна строгост и дисциплинарност када је реч о форми израза и занесеност исконском чежњом према боји. Овај дуализам лако би могао да се загуби  у незграпно сазнаним целинама. И баш у превазилажењу такве могућности Маодушова показује своју промишљеност, интелигенцију стављену у функцију “завођења реда” на осликаним површинама. Ова сликарка показује типичну посмодернистичку слободу изражавања, не осврћући се у свом начину сликања ни на које вредности сем оних које по природи ствари припадају чулу вида, не надовезујући се ни на какав модел сензуалности својствене човеку као и на мисаоне атракције. Њене слике отуд  у нечем битном имају исту алтернативу: или их нећете примити као оно што се од слике очекујете, или ћете пак прихватити оно највредније у њима, њихову заводљиву хетерогеност, дисциплиновану са осећањем благости, или како се друкчије може  рећи радости коју слика даје за вас од себе. Ове слике нису склоне химничном весељу неутаживој потреби за шаренилом. У њима има неке озбиљности која регулише оптимални однос онога што је садржај намењен чулу од онога намењеног духу.  Зато  Мира Маодуш једнако успешно ради слике у малом и великом формату. Простор за њу, баш као и форма живе у “ љубави” и нису оне господарице њених слика.  Краљица  композиција  Мире Маодуш јесте и остаје боја. Она је та која потчињава привидну доминацију елемената форме и простора и у њиховој синтези производи  нарочиту радост гледања  чија тајна моћ је у колористички разбукталој светлости коју вам дају ове слике. (Ђорђе Кадијевић - извод из текста за каталог)