Анатолиј Ивакин: Изложба слика

Почетак Четвртак
03.09.2020.
y 19:00

Крај Уторак
15.09.2020.

Добијајте обавештења о новим догађајима, пријавите се на наш newsletter.

Као један од последњих у низу међу бројним руско-српским сликарима је Анатолиј Петрович Ивакин (Коркино, 1950). Са супругом и ћерком трајно се настанио у Београду 2015. године и брзо укључио у ликовни живот. Сликао је од детињства, маштао да буде уметник, али је уписао Архитектонски институт у граду Свердловск (Јекатеринбург). У то време постојала је озбиљна уметничка припрема. Познати совјетски уметници Игошев, Бурак, Метелев и други предавали су му цртање, сликање и скулптуру неколико година. После тридесет пет година архитектонске делатности (подизао је велелепне облакодере широм Русије на челу свог тима) 2009. године одлучио је да се озбиљно бави сликарством. Професија архитекте није неважна за сликарство, његову интимну љубав, не само зато што су неки архитекти од Микеланђела, Бернинија, Шинкела до Шејке и Величковића често врхунски сликари. Архитектура је један од видова чисте ликовне уметности а Ивакин је сликар по позиву, кога мало занима савремена шира област визуелне уметности перформанса и инсталације. Професија архитекте веома му помаже у његовом начину рада који има класична обележја. То се пре свега односи на сликање уљаним бојама са подсликавањем. Његов приступ сликарству је студиозан. Премда често снима фотографије предлошка, увек ради по природи, изравно доживљавајући мотив, фотографија је само подсетник и опште полазиште. По најхладнијој зими одлази у природу, или шири штафелај у градској вреви, правећи скицу, не на малом формату. Каже да само тако може да доживи и види велики простор испред себе, пажљиво бирајући стајно место одакле посматра сцену у односу на светлост, уочавајући живописност пејзажа или ведуте и кретање сунца које ће му омогућити четири-пет сати сликања у природи или граду. Потом у атељеу ту скицу, тачније почетну студију, преноси на већи формат, исправљајући неправилности у композицији, контрастирајући боје, додајући први план на слици и решавајући перспективу. Мада слика наизглед живо и брзо, његова дела су промишљена и утемељена, боје усклађене, понекад има и и тридесетак врсте зелене на његовој палети, боје коју су стари мајстори избегавали, као и обиља локалних тонова у детаљима.

    Ивакин је припадник старе руске школе реалистичког сликарства, која траје од Карла Бруљова до Иље Глазунова и наших дана. Њега мало занима декадентна фантастика или савремени маниризам, као прави Рус сматра да сликар треба да се обраћа земљи, води и небу, отуда код њега толико светлости, па и приказа блиставих руских цркава, које су некако ближе небу од српских. Та дуга традиција сликарског и вајарског реализма, са огромним утицајем на бугарско, севернокорејско и кинеско сликарство, сада доживљава превредновање. Код Ивакина и његових сабораца, мање је крутог опонашања природе, прецизности и детаљисања, а много слободе и експресије, полета у потезу, скоро до апстракције. Ивакин не преноси миметички представу на платно, већ свој утисак о виђеном, свој доживљај а не фактографију и доследност података. Не треба га свакако схватити као импресионисту, премда у његовом опусу има много од пленеризма. Он је пре свега реалиста модерне, слободне врсте. Његов тематски опсег је исти као код других реалиста: пејзаж, ведута, марина, портрет и мртва природа, посебно је истанута она са цвећем. У том свету врсних реалиста, у руском живописању, нема места за мртву фотографију као полазиште, већ за сам живот. Зато се у руској уметности хиперреализам никада није примио, америчка материјалистичка, често вулгарна варијанта реализма је презрена. Стога су код Ивакина видљиви потез и слобода у исказу.

    Овај сликар припадник је треће генерације руских мајстора који су изабрали Србију за своју другу отаџбину. Прву чине сјајни бели емигранти, који су препородили цео културни живот у Београду између 1918. и 1940, друга генерација су њихова деца (Игор Васиљев, Леонид Шејка, Олга Оља Ивањицки, Марклен Мосијенко и Ђорђе Прудников) а затим долазе многи знани и незнани сликари који нарочито после Перестројке бирају сликовиту, топлу и пријатељску Србију за стално или привремено боравиште. Анатолиј Ивакин је овде дошао као истакнути, успешни стваралац и тиме је његово признање нашој ликовној сцени и средини веће.

                                                                                                 Дејан Ђорић